Petar Kralj je rođen u Zagrebu 4. aprila 1941. godine, ali je u rodnom gradu živeo tek dve godine da bi se sred ratnog vihora preselio u Rumu kod ujaka da bi ubrzo prešao u Sremsku Mitrovicu u kojoj je odrastao. Evo kako se doajen našeg glumišta seća tih dana:
Slika iz 1943.
- Odrastao sam u Sremskoj Mitrovici, gradu u kojem sam od najmlađih dana počeo svoj život na daskama, igrajući razne “kuce” i “mace”. Kasnije, iako sam bio odličan učenik gimnazije (zavitlavali su me da mi je lako, jer mi je jedno vreme otac Đorđe bio direktor škole) desilo se da sam iz “teoretskih razloga” bio nateran da se ispišem – bio sam izbačen iz škole – i pređem u Novi Sad. Tu sam proveo dve godine, stekao nove prijatelje i drugove, kojih se i danas rado sećam i srećan sam kad ih sretnem. Ćetko, Zvona, Roda, Kuža, Cveta, Guca i, konačno, ja, vrlo često smo sedeli u raznim bircuzima i ispijali “bruderšafte”, zaklinjući se mladalački na vernost i drugarstvo do groba…
- Bila su to siva vremena. Tu u Sremskoj Mitrovici družio sam se sa Predragom i Nenadom, braćom od strica, jer rođene nisam imao. Omiljena igračka bila nam je krpenjača, lopta napravljena od čarapa koje bismo umotavali u krpe. Sećam se prve čokolade, ali i prve pomorandže koju sam video kada mi je bilo osam godina. Moji roditelji su bili profesori u gimnaziji u Sremskoj Mitrovici, pa su me često vodili na đačke priredbe. Bili su to za mene svetli, veseli i radosni prizori u kojima sam uživao. Đaci su igrali oko logorske vatre i recitovali, što je kasnije uticalo na to da se opredelim za glumu – pričao je glumac kojeg su, kada mu je bilo šest i po godina, upisali u obdanište, a potom i u osnovnu školu.
- U razredu nas je bilo osamdeset i ne znam kako je učiteljica Ljuba mogla sve da nas savlada. Pamtim kako nas je učila da sabiramo, bile su to metode neprihvatljive ovim generacijama iz kompjuterskog doba. Svaka mala stvar pričinjavala bi mi radost – sećao se Petar koji je prvu ulogu odigrao sa jedanaest godina. Bio je to Toza Čvarak u predstavi Seoska učiteljica, Svetolika Rankovića, za kojeg se sam prijavio kada su ljudi iz pozorišta ušli u njegov razred da biraju glumca. Uz to što je umeo da izabere svoju profesiju, znao je i da se pobuni kad je bio u pravu.
Matura 1960.
- Bilo je to u gimnaziji kada je nas nekoliko kroz đačke priredbe pokušalo da kaže nešto protiv reforme školstva. Mladalački zanos terao nas je da mislimo kako će sve biti lepo i pošteno. Ponosan sam na svoje mišljenje jer je iz te reforme kasnije proisteklo usmereno obrazovanje koje se nije najbolje pokazalo. Budući da je moj otac bio direktor mitrovačke gimnazije, svi su me zvali dišin sin i mislili da zbog toga imam privilegiju. On je verovatno bio razlog da me ne izbace iz škole jer bi to značilo zabranu nastavka školovanja na celoj teritoriji ondašnje Jugoslavije. Dozvolili su mi da se ispišem i premestim u Novi Sad, gde sam bio bačen među sebi ravne. Roditeljima je bilo uskraćeno da živim s njima, ali kući sam dolazio vikendom i tokom leta – govorio je umetnik koji se omađijan prvim naivnim iskustvom sa glumom uputio u Beograd da upiše akademiju. I uspeo je! Jedno vreme stanovao je kod tetke u strogom centru prestonice, a studentske dane provodio je, kao i većina njegovih vršnjaka, sve dok 1964. godine nije diplomirao.
Maturirao je u Novom Sadu 1960. godine, kada je i upisao glumačku akademiju u Beogradu. Zatim se nižu uloga za ulogom, njih preko 200, na pozorišne daske (najviše na one Ateljea 212) je izašao preko 3000 puta, glumio je na filmu i na televiziji i tako našao put do srca svojih obožavalaca. Preminuo je 10. novembra 2011. godine.
Fotografije: Blic
